u to što još nisu opevani/"opevani" drugi Zoranovi naslednici/"naslednici", mnogo je bolje podsetiti se sudbine pesme "Sa Ovčara i Kablara". U toj pesmi, koja NIJE IZ DRUGOG SVETSKOG RATA, već s kraja 19-tog veka, PRVI JUNAK je bio (ako se dobro sećam!) general Ranko Alimpić, visoki srpski oficir s kraja tog veka. Posle toga, ULAZILI su u tu pesmu RAZNI JUNACI, uglavnom po potrebi, ali su se SAMO NEKI TRAJNO ZADRŽAVALI! Tako su npr. čobaničino poverenje (iz pesme! A u stvari narodno!) TRAJNO ZADOBILI samo ČIČA DRAŽA i TITO! Ulazili su u tu pesmu i kraljevi Milan i Aleksandar Obrenović, kao i Petar (obojica!) i Aleksandar Karađorđević, ali su SAMO BROZ i MIHAILOVIĆ STALNO SE ZADRŽALI. Pokušao je da se "prošvercuje" i Slobodan Milošević, kao i prestolonaslednik Aleksandar Krarađorđević, ali NI ONI NISU USPELI! Nisam čuo ni da su to postigli NI Đinđić, NI Koštunica! Srbija JOŠ ČEKA PRAVOG ČOVEKA ZA TU PESMU! Ako to uopšte ima nekog značenja! Mada, VOX POPULI, VOX DEI! Mislite o tome!
Preporuke:
0
0
2
četvrtak, 04 novembar 2010 21:01
Joviša Vidić
Nedostaje rosno cveće, a i ona ljubičica bela, da bi pesma bila kompletna i cela. Patetika! Nekada su učiteljice ovakve pesme čitale naglas svojim učenicima, navodeći to kao putokaz ispravnom literarnom vaspitanju. Literarne sekcije, kada se nadpevavalo o Njemu, koga je volela "omladina cela", odavno su skinute sa zidnih novina i pionirskih časopisa te je neukusno nekog drugog utrpavati u prazan prostor.
Joviša Vidić od Rudina
Preporuke:
0
0
3
četvrtak, 04 novembar 2010 22:05
Nebojša Prpić
Pesnik je nadmašio onaj veličantsveni tekst koji se vrteo po sajtovima recimo na serbiankafe:
serbianacafe - 11. avgust 2006. u 22.09
Teško je objasniti osecaj,kada...
Još uvek mi je u glavi nasmejano Djikijevo lice,kako puno optimizma i energije daje komentar,intervju,odgovor...
Svetlost na kraju trinaestogodisnjeg tunela.
Čovek optimizma i ljubavi,ljubavi za Srbiju i Srpski narod.
Ne znam,ponestaju reči.
Da li osmeh,da li optimizam kod nas izaziva zavist,ljubomoru,mrznu?
Zašto smo prestali da se smejemo.
Ponestaju reči.
Svetlost na kraju tunela,moja nada za povratak u otadzbinu,ženine reci ovoga jutra „Eto ti je tvoja Srbija i ti oćeš tamo da se vraćaš”...
Zlo,zlo i mrznja izgleda kod nas pobedjuje.
Da li smo se toliko iskvarili?
Da li nam je sudjeno da budemo poslednja palanka na kraju blatnjavog puta,palanka koja će kod svih suseda izazivati mucninu i pomisao na odlazak u to blato.
Uglibljeni,zakopani duboko u mulju,oseceni od svakog osecaja i sposobnosti spoznanja sveta oko sebe,oko te naše blatnjave palanke,u strahu i zebnji gledajuci lokalne bahadzije kako kreiraju ...
Muk i mučnina,žalost i tuga,tuga za nastradalim premijerom i tuga za svima nam.
Gospode Bože,da li ima spasa za Srbiju?
Zašto me teraš da se potucam po svetu,daleko od svoje kuce,doma,prijatelja,domovine,Srbije,moga grada...
Ne znam,da li sam ja lud,ili su oni drugi glasniji,bučniji,bahatiji,divljiji,navalentniji...
Šta god da bude,znaću da je Srbija dve godine imala čoveka koji ju je bodrio,kurazio,navijao da krene napred,coveka koji je svojim ličnim primerom pravio neku novu stazu kojom ćemo krenuti.
Bog nek ti dusu prosti i neka ti je laka zemlja i neka te Gospod Bog postavi na mesto pravednika i neka ti podari vecni mir.
Učiću svoju decu kakav si covek i patriota bio i ucicu ih da se domovina brani srcem,srcem velikim kao sto je Zoran imao.
Preporuke:
0
0
4
četvrtak, 04 novembar 2010 23:12
Raskomadano srce 1
Već dugo sam se pitao šta je to još potrebno da bi Srbija konačno zavolela Zorana Đinđića. Sada znam: bilo je potrebno, posle svega, da joj ponudi na dlanu i svoje raskomadano srce.
Nisu uspeli, u procentu većem od četiri ili sedam i po posto da ga podržavaju kada je promovisao mišljenje u krupnijim dimenzijama, kada se hrabrije i pametnije od svih borio protiv poslednje diktature usred Evrope, kada ih je spasao od gladi, inflacije i terora, epidemije i emigracije, kada je zatvorio katalog svih katastrofa što se mogu zamisliti, kada ih je mirio sa susedima i vraćao civilizovanom svetu: nisu ga podržavali čak ni kada je na svoja pleća preuzimao teret izručenja krvoločnih i umno poremećenih srpskih lidera, nisu ga voleli kada im je vraćao banke, valutu i podzemne garaže. Pa ni onda kada je očigledno postao svetski omiljen premijer, koji je imponovao obrazovanjem, znanjem, izgledom i ponašanjem. A svaki Srbin je bio svedok.
Bilo je potrebno još nešto, sasvim u duhu srpskog mraka: bio je potreban taj jezivi gest mučeništva i žrtve. Srbi se nikada nisu ustezali da ga traže od svojih najplemenitijih glava. I to vam je dao, dragi Srbi, iako se takav gest toliko protivio njegovom biću. Njegova prepametna glava je i to morala da ukalkuliše zbog vaše srećnije budućnosti, znajući da je to nešto što nećete moći da prenebregnete. Pa sad vi prenebregnite ako hoćete, smete i možete. Hajde, opet u korist svoje ogromne štete, proglasite krezube kokošare i palikuće patriotama; neka vam opet budu preči banditi i ubice od suseda Hrvata i Mađara; glasajte za kilave, korumpirane i retardirane ili proglasite patriotom i njegovog ubicu koji se verovatno godinama vežbao na sarajevskoj deci. Kada ispečeš zanat na tako sićušnoj meti, šta je pogoditi srce odraslog čoveka sa stotinak metara?
Preporuke:
0
0
5
četvrtak, 04 novembar 2010 23:15
Raskomadano srce 2
Ništa nije, naime, opasnije nego kad mali pate od ludila veličine. To važi kako za pojedince, tako i za čitave narode. Baš je u ovom društvu, iz tačno tog razloga, stvoren najugojeniji kriminalno-klerikalno-postkomunističko-nacionalistički monstrum, jer takve stvari se ne dešavaju slučajno. Taj monstrum ima više glava, neke su veće, neke manje, ali nijedna neće sama otpasti. Zato su ovdašnji pošteni i izistinski patriotski opredeljeni intelektualci morali oduvek da prevazilaze sami sebe i sebi slične u celom svetu i da, na kraju, u tome izgore. Jer, hoće da nadomeste nešto za sve nas. To nije mogućno u potpunosti, ali svaki takav pokušaj vuče napred više od bilo čega u nesrećnim društvima. U našoj civilizaciji ionako opstaje samo jedan tanak sloj koji svakog trenutka mogu da probiju destruktivne snage podzemlja.
Njegovo već raskomadano srce moralo je da podnese još nešto: ceremoniju koja ne ide uz njega, kao što ni smrt nekako ne ide uz njegov osmeh. Ali, ako je pop koji je govorio, postao makar donekle svestan suštinskih stvari potrebnih za sreću ovog naroda, u šta duboko sumnjam, onda je i to sve trebalo da bude baš tako.
Od mnogih pitanja koja sada iskrsavaju, ključno je možda baš ovo: da li će Zoran Đinđić biti jači od sopstvenog mita koji će Srbi o njemu stvoriti i da li, eventualno, taj mit neće postati nužno nekrofilski? Jer, nije on nikakav mučenik i žrtva kakvim bi ga Srbi najradije videli. On je spejs-šatl za Srbiju, koji možda ponekad eksplodira u svojoj ludoj hrabrosti i brzini, ali i dalje ostaje blistava i munjevita misao budućnosti.
Nenad Prokić
"Raskomadano srce", mart 2003.
http://www.pescanik.net/content/view/1030/135/
Preporuke:
0
0
6
četvrtak, 04 novembar 2010 23:54
Mirko Grbić, Banjaluka
Oduvjek je bilo udvoričke poezije, među Srbima pogotovo....i biće je još!
Mogu da zamislim naslov pjesme: Od bukvara do Vukovara !
Preporuke:
0
0
7
petak, 05 novembar 2010 00:20
čitateljka iz Srpske
@thinking maize
U mom kraju, u Hercegovini, odavno su opjevani
Ratko Mladić i Radovan Karadžić. Epske pjesme o
njima pjevaju se uz gusle, a one kraće, "lirske", u
gangama. I kad bih znala te pjesme, ne bi ih
citirala, da ne bih dovela u nepriliku naše
administratore na NSPM. Možda bi se ljudima pjesme
dopale, a ne bi bilo preporučljivo da ih objave.
Pjesme su se "primile" i traju.
Ovo s "pjesmama" o Djindjiću je baš tužno. Ne mogu
da vjerujem da je autor doktor nauka. Tako obrazovan čovjek morao bi biti svjestan svog "pjesničkog" umijeća.
Preporuke:
0
0
8
petak, 05 novembar 2010 00:49
Crveno Pero
Oprostite, ali ovo kao da je pisao đak prvak.
Preporuke:
0
0
9
petak, 05 novembar 2010 01:25
Svetislav Kostić
"Ko drugom jamu kopa, sam u nju pada!". Ako je igde ova poslovica našla svoje opravdanje, onda se može da primeni na nekrunisanog idola Zorana Đinđića. Koji je ignorišući najviši zakon jedne zemlje, Ustav - izručio haškom "Tribunalu" jednog donedavno predsednika zemlje, Slobodana Miloševića, da bi koju godinu kasnije u haškoj čeliji osamljen i od nacije ignorisan, krepao.
Jer dugačije se kraj Miloševičevog života pod dugogodišnjim režimom torture u tom antisrpskom kazamatu u Holandiji ne može nazvati. Zoran Đinđić pre svoje smrti makar nije bio izložen dugogodišnjem ponižavanju. Ako već obožavaoci Zorana Đinđića ne moraju da obuzdavaju svoja osjećanja, zašto bih ja bio primoran da to sa svojom opravdanom kritikom prema „liku i djelu" jednog krajnje spornog političara činim?
Đinđićev grob postao je mjesto hodočastva za njegove obožavaoce. A grob njegovog političkog oponenta Miloševića u Požarevcu, mjesto nekažnjenog skrnavljenja. I kao kruna Đinđićevog lika i djela, 9, juna 1999 godine apel Đinđića NATO-u u društvu sa Milom Đukanovićem, da nastavi sa bombardovanjem „njegove“ Srbije kao preduslova demokratizacije Srbije. Taj sramni čin nije nikakva tajna u Srbiji, sem za jednog „poeta kojeg Đinđićev sramotni poziv Natou ne smeta“.
Preporuke:
0
0
10
petak, 05 novembar 2010 05:36
Mari
Zaslužio je takvu "poeziju".
Preporuke:
0
0
11
petak, 05 novembar 2010 10:32
Lovac
" Raskomadano srce 1 Već dugo sam se pitao šta je to još potrebno da bi Srbija konačno zavolela Zorana Đinđića. Sada znam: bilo je potrebno, posle svega, da joj ponudi na dlanu i svoje raskomadano srce. "
Mislim da e bolje da donsu zakon o obaveznoj ljubavi prema tom pokojniku !!! A ko ga ne voli,? pa kazne -
em bi skupili para za crne budžete, a i svi bi volelei pokojnika !!!!!
Preporuke:
0
0
12
petak, 05 novembar 2010 12:04
Visarion
"Baš je u ovom društvu, iz tačno tog razloga, stvoren najugojeniji kriminalno-klerikalno-postkomunističko-nacionalistički monstrum, jer takve stvari se ne dešavaju slučajno. Taj monstrum ima više glava, neke su veće, neke manje, ali nijedna neće sama otpasti."To piše "Raskomadano srce" A kad neko šaržira epiete kao "kriminalno-klerikalno-postkomunističko-nacionalistički monstrum" (Zamislite nije rekao fašistički i taj epitet je u modi kad su Srbi u pitanju), onda je sve jasno,Taj ne samo da mrzi nego i bljuje mržnju i hoće da je ispali na sve oko sebe.
A šta ako se pokaže da su Đinđića ubili oni kojima nije odgovarala njegova iznenadna predsmrtna politika prema Kosovu Neko je rekao napred ovo ne pišu ni osnovci.I u pravu .Jedna dama je napisala da se mnogo pesama i to sa većim narodnim umetničkim vrednostima peva o Mladiću i Karadžiću.I te će jedniom biti sakupljene, nadamo se bez ladića u Hagu ali još više ako dopadne tamnice.
Ako se, međutim, pokaže da su ga ubili ti na koje ja ciljam o Đinđiću će se tek pevati.Treba samo zaboraviti da je na vidovdan isporučio Miloševića.To neće biti lako ali je, u principu, moguće da jedan dobar gest pokrije onaj loš.Događa se, ali nikad sa ovakvom gomiom šražiranih epiteta ustremljen na ovaj narod iz njega samoga.
Međutim, posvećen Tadiću i napisan pre saznanja o ovom savremeniku kontra-Mike Antića.
Preporuke:
0
0
14
petak, 05 novembar 2010 13:26
Miroslav Anđelković
Prema svecu i tropar!
Preporuke:
0
0
15
petak, 05 novembar 2010 14:28
mačak garfild
@Svetislav Kostić: Iskreno da kažem, čitajući sa priličnim naporom onu (uslovno rečeno) – poeziju, mislio sam da se radi o satiri, i tek kada sam video da to stihoklepstvo neki komentatori, na čelu sa @ Raskomadano srce (i to oba njegova parčeta) doživljavaju kao uzvišenu poeziju, setio sam se da ovom delu Vašeg komentara: “I kao kruna Đinđićevog lika i djela, 9, juna 1999 godine apel Đinđića NATO-u u društvu sa Milom Đukanovićem, da nastavi sa bombardovanjem „njegove“ Srbije kao preduslova demokratizacije Srbije…” koji ističe podršku tog dueta bombardovanju Srbije, nije zgoreg dodati još jednog nepravedno zaboravljenog izvođača – pa da napravimo jedan trio: U kratkoj crtici, bivši holandski ambasador u Beogradu, Jan Sizo [Jan Sizoo; Internationale Spectator, apr. 2002 – 56 (4), p. 206-212], govoreći o situaciji pred samo bombardovanje Beograda 1999g., i o odluci da se ono započne, čemu se on protivio - a što posle toga nimalo nije pomoglo njegovoj diplomatskoj karijeri, kaže - posle prijema te vesti : „ Ovu, za mene iznenađujuću vest, čuo sam te večeri zahvaljujući svakodnevnim vestima Holandskog Svetskog Radija. Baš sam se spremao da krenem na jedan koktejl. Na njemu, u vrtu Britanske Ambasade, naišao sam na Vesnu Pešić. Ova mala žena, osnivač političkog pokreta „Građanski Savez“, se kao jedna od retkih u Srbiji od samog početka javno protivila Miloševićevoj ratnoj politici. Ispričao sam joj šta sam na radiju čuo. Ukočila se, zaćutala i promrmljala: “ Kao vođa antimiloševićevske opozicije, pozdravljam ovu odluku NATO-a. Kao Jugoslovenka, moram se zaplakati.“ Skladan trio, zar ne? Nadam se da se melodija dopada i @ Raskomadanom srcu.
Preporuke:
0
0
16
petak, 05 novembar 2010 14:33
Lucius Vorenus
Kao što su komunisti SSSR opevali Lenjina posle njegove smrti, usput slaveći i sebe, tako sada ovi novi-stari titovčići opevaju Đinđića.
Sva sreća te se (još) ne setiše da Đinđiću ili Tadiću pripišu sposobnost da kontrolišu kosmičke pojave, kao što je to nekada Mira Alečković pripisivala Josipu Brozu: "- A otkud sad još jače/ sunce sinu?/- To drug Tito gleda, dete,/u daljinu".
Preporuke:
0
0
17
petak, 05 novembar 2010 15:11
Simić Manojlo
Đinđić je pozivao na bombardovanje Srbije. Tačka.
Sve što posle toga može da se kaže, samo pokazuje
jad i bedu drugosrbijanaca zakoprcanih u mrežu
ideoloških predrasuda prema svom Narodu,pristajanje
na neprijateljske laži i njihove " argumente ",i
sveopšti nedostatak bilo kakve konstruktivne ideje.
Zato meni ovo Prokićevo "Raskomadano srce", više
liči na ono licitarsko, koje uveseljava decu po
palanačkim panađurima.
Drugosrbijanska mraka, želi da nas ubedi da, posle
jedne diktature, nije nastupila ova njihova,druga,
još veća Diktatura, koja i zaslužuje veliko slovo.
Preporuke:
0
0
18
petak, 05 novembar 2010 15:14
Angel
Džaba pesme, bedna dela govore.
Preporuke:
0
0
19
petak, 05 novembar 2010 15:24
Miroslav Anđelković
Prema svecu i tropar!
Preporuke:
0
0
20
petak, 05 novembar 2010 17:32
Peter RV
Samo bih htjeo da doznam gdje su otisli onih pet milijona dolara Klintonove ucjene za isporucivanje Milosevica Hagu.
Kad ovo doznam, pokusacu da napisem jednu epsku deseteracku pjesmu o (Dr) Djindjicu.
Preporuke:
0
0
21
petak, 05 novembar 2010 19:59
Jasna
Jos gore od ovih pesmica su raznorazna takmicenja po skolama(gimnazija moje cerke ) ,gde deca pisu radove na neke politicke teme ,a ustvari sve se svede na takmicenje u hvalospevima Z.DJ.,(jer kriticki tekstovi ne prolaze) ,a profesorica (filozofije u predmetnom slucaju) ,inace zaljubljenica lika i dela opevanog, bira "najuspelije" tekstove i nagradjuje.Kao u "dobra" stara Brozova vremena.
Inace sto se tice pesmica prvo sam pomislila da je u pitanju neka poetska "naiva",mada mi je bilo cudno da neko sa sela obozava Djindjica ,jer isti nije bio bas poznat kao zastupnik interesa radnika i seljaka.
Posle videh da je pesnik neki dr poljoprivredne struke, sa stilom djaka prvaka, tako da me ne bi cudilo da pesmice osvanu jednog dana i u bukvaru.
Preporuke:
0
0
22
petak, 05 novembar 2010 20:37
Novosađanka
Ne samo da ga prave svecem, već i lažnim doktorom nauka. Pre koju godinu sam na jednoj smeloj novosadskoj televiziji slušala prof. Mihajla Markovića, koji je sa žaljenjem rekao da je Z.Đ. napisao doktorsku tezu, ali je nikad nije ODBRANIO!
Preporuke:
0
0
23
petak, 05 novembar 2010 21:24
Milan Šećerović
Đinđićev tragičan kraj ne može da obriše njegova nedela, bez obzira na sve pokušaje Drugosrbijanaca da ga beatifikuju.
Preporuke:
0
0
24
petak, 05 novembar 2010 21:48
Dragoslav Pakić
O Zoranu sve najbolje;
O ''pesniku'' isto tako,
A mi proste srbijanske golje
Znamo da u pesmu ne ulazi svako.
Stihove je ''pesnik''
S brda, s dola sklepo
I postao prvovesnik
Da živeti nije, a ni mreti - lepo.
Preporuke:
0
0
25
petak, 05 novembar 2010 23:41
@miroslav anđelković
Sve ste rekli. Kratko, jasno i tačno.
Preporuke:
0
0
26
subota, 06 novembar 2010 18:03
MIlko Grbović
Davno rekao Halil DŽubran, knjiga "Prorok":
"Uistinu, što slobodom zovete, najtvrđi je od svih lanaca, iako mu se beočuzi sijaju na suncu i zamagljuju vam oči...
...
Ako bi ste da silnika srušite sa prestola,prvo vidite da li je srušen njegov presto podignut u vama,
Jer, kako tiranin može vladati slobodnima i ponosnima, nego pomoću tiranstva u vlastitoj im slobodi, i pomoću srama u vlastitom im ponosu?
... I kada vaša slobda, kada gubi okove, postaje sama okov nekoj većoj slobodi..."
*
Prisetite se, svako će naći primer: Što je više neko bio zapaljen za Broza, to je sa većim fanatizmom prigrlio ili MIlošević ili kasnije Vuka, pa posle Đinđića ili Koštunicu, do Tadića danas.
A ko se nije "primao" na prvog, nije ni na ostale...
Preporuke:
0
0
27
nedelja, 07 novembar 2010 10:01
Milko Grbović
Zaboravih dodati:
Ako se rekonstrukcija Narodne biblioteke završi za pola veka, ili barem par decenija pre Naronog muzeja, ili tu negde oko našeg ulaska u Jevropu, koga zanima, može pogledtai knjigu "Antologija udvoričke poezije".
Naravno, nije posvećena Nemanji ni kljzu Milošu recimo,nego genetskom čudu, beloj ljubičici.
Među autorima ima naravno, mnogo, mnogo zvučnijih i poznatijih pesnika nego što je ovaj genije.
I naravno, ima tu i velikh jevropejaca današnjih...
Preporuke:
0
0
28
nedelja, 07 novembar 2010 21:06
sv
.@ mačak garfild! Zahvaljujem što ste me upoznali sa bjednom izjavom Pešičke gdje "pozdravlja" odluku Natoa da bombaruje "njenu Srbiju". A od Pešičke to se moglo i očekivati. Zato i bila nagrađena ambasadom u Meksiku.
Kada se Nato-ovci već odlučili da bombarduju, bilo bi upola strašno da su uistinu sipali bombe samo po njenoj i njoj sličnih drugoj Srbiji, u kojoj se nalazio i jedan nemali broj potpisnika peticije Natou da Bombaroje onu "prvu" čestitu Srbiju.
Neki od njih ogrebavaju se danas visokim primanjima na visokim položajima. Birani takođe i od naivčina iz redova "prve" narodne Srbije, najvećih žrtava drugosrbijanskih potpisnika pomenute peticije - pod devizom, "što narodu gore, to će nama u drugoj Srbiji da bude bolje".
Preporuke:
0
0
29
ponedeljak, 08 novembar 2010 09:34
thinking maize@ Čitateljka iz Srpske, pa ostali...
Rekoste Poštovana: "Ne mogu da vjerujem da je autor doktor nauka. Tako obrazovan čovjek morao bi biti svjestan svog "pjesničkog" umijeća.", ali Vam drugi lepo rekoše, navodeći slučajeve DR Zorana Đinđića i DR Vesne Pešić. S tim u vezi, a boraveći tokom karijere, ne među akademskim svetom, već među NAJVIŠE OBRAZOVANOM (doktori i magistri nauka) akademskim svetom, ono što me je NAJVIŠE ZBUNjIVALO jeste "JEZIVA" RAZLIKA IZMEĐU ZNANjA (mada je i tu bilo "šarenila"!) i KARAKTERA tih, najviše obrazovanih akademaca! O tome se radi, o NEDOSTACIMA U DUHOVNOM RAZVOJU, često i NEDOSTACIMA U EMOTIVNOM RAZVOJU! Poštovana, ako se sećate bildera i njihovih groteskno razvijenih mišića, e, TO MOŽE DA ODSLIKA SAV NESRAZMER RAZVIJENOSTI RACIONALNOG spram ETIČKOG i EMOTIVNOG kod NAJVIŠE OBRAZOVANIH AKADEMACA (doktori i magistri nauka!). A, ako među njima ima i SKLADNIH LIČNOSTI, to je najčešće rezultat njihovog vaspitanja, tj. delovanja njihovih porodica, a povremeno i njihovog ličnog rada. Mada..., kada Vam neki pripadnik moderne "elite" kaže da "radi na sebi", znajte da se to odnosi na njegove posete solarijumima... Pa kad je tako, A TAKO JE, onda imate i "KVARCOVANE" i "NABILDOVANE" "INTELEKTUALCE", koji se, jelte, "oduševljavaju" raznoraznim "selebritijima". I za kraj jedna misao velikog Bele Hamvaša (zbirka "Patam", str. 55-56, tekst "Ajnpren supa"), koja veoma dobro odslikava ovo DUHOVNO ZAGAĐENjE: "Od krivotvorenih jela postoji još samo jedna teža laž, lažno proročanstvo koje čoveka truje lažnim mislima." Svako Vam dobro!
Preporuke:
0
0
30
ponedeljak, 08 novembar 2010 09:39
m. -ić
Doktor nauka, a piše ovako?
Već penzioner, a rođen 1954? Imao posao
u institutu za šećernu repu, mogao je bar još
desetak godina biti plodan nauci, a on izabrao
da stvara (čuj, stvara) poeziju o ZĐ?
E, jeste život nekom majka nekom maćeha.
Preporuke:
0
0
31
ponedeljak, 08 novembar 2010 13:10
Vladimir
Ovo je tužno...
Preporuke:
0
0
32
petak, 12 novembar 2010 22:54
@Vlada
Upravo tako... Tužno. Tačnije, otužno. Ali to je ipak neko negde napisao i potpisao. Ja sam u prvi amh pomislio da je to neka antidjindjićevska ujdurma, neki surovi štos Pavla Ćosića ili neko od nspm-ovih smehotvoraca. Ali ne.
.jpg)
Joviša Vidić od Rudina
serbianacafe - 11. avgust 2006. u 22.09
Teško je objasniti osecaj,kada...
Još uvek mi je u glavi nasmejano Djikijevo lice,kako puno optimizma i energije daje komentar,intervju,odgovor...
Svetlost na kraju trinaestogodisnjeg tunela.
Čovek optimizma i ljubavi,ljubavi za Srbiju i Srpski narod.
Ne znam,ponestaju reči.
Da li osmeh,da li optimizam kod nas izaziva zavist,ljubomoru,mrznu?
Zašto smo prestali da se smejemo.
Ponestaju reči.
Svetlost na kraju tunela,moja nada za povratak u otadzbinu,ženine reci ovoga jutra „Eto ti je tvoja Srbija i ti oćeš tamo da se vraćaš”...
Zlo,zlo i mrznja izgleda kod nas pobedjuje.
Da li smo se toliko iskvarili?
Da li nam je sudjeno da budemo poslednja palanka na kraju blatnjavog puta,palanka koja će kod svih suseda izazivati mucninu i pomisao na odlazak u to blato.
Uglibljeni,zakopani duboko u mulju,oseceni od svakog osecaja i sposobnosti spoznanja sveta oko sebe,oko te naše blatnjave palanke,u strahu i zebnji gledajuci lokalne bahadzije kako kreiraju ...
Muk i mučnina,žalost i tuga,tuga za nastradalim premijerom i tuga za svima nam.
Gospode Bože,da li ima spasa za Srbiju?
Zašto me teraš da se potucam po svetu,daleko od svoje kuce,doma,prijatelja,domovine,Srbije,moga grada...
Ne znam,da li sam ja lud,ili su oni drugi glasniji,bučniji,bahatiji,divljiji,navalentniji...
Šta god da bude,znaću da je Srbija dve godine imala čoveka koji ju je bodrio,kurazio,navijao da krene napred,coveka koji je svojim ličnim primerom pravio neku novu stazu kojom ćemo krenuti.
Bog nek ti dusu prosti i neka ti je laka zemlja i neka te Gospod Bog postavi na mesto pravednika i neka ti podari vecni mir.
Učiću svoju decu kakav si covek i patriota bio i ucicu ih da se domovina brani srcem,srcem velikim kao sto je Zoran imao.
Nisu uspeli, u procentu većem od četiri ili sedam i po posto da ga podržavaju kada je promovisao mišljenje u krupnijim dimenzijama, kada se hrabrije i pametnije od svih borio protiv poslednje diktature usred Evrope, kada ih je spasao od gladi, inflacije i terora, epidemije i emigracije, kada je zatvorio katalog svih katastrofa što se mogu zamisliti, kada ih je mirio sa susedima i vraćao civilizovanom svetu: nisu ga podržavali čak ni kada je na svoja pleća preuzimao teret izručenja krvoločnih i umno poremećenih srpskih lidera, nisu ga voleli kada im je vraćao banke, valutu i podzemne garaže. Pa ni onda kada je očigledno postao svetski omiljen premijer, koji je imponovao obrazovanjem, znanjem, izgledom i ponašanjem. A svaki Srbin je bio svedok.
Bilo je potrebno još nešto, sasvim u duhu srpskog mraka: bio je potreban taj jezivi gest mučeništva i žrtve. Srbi se nikada nisu ustezali da ga traže od svojih najplemenitijih glava. I to vam je dao, dragi Srbi, iako se takav gest toliko protivio njegovom biću. Njegova prepametna glava je i to morala da ukalkuliše zbog vaše srećnije budućnosti, znajući da je to nešto što nećete moći da prenebregnete. Pa sad vi prenebregnite ako hoćete, smete i možete. Hajde, opet u korist svoje ogromne štete, proglasite krezube kokošare i palikuće patriotama; neka vam opet budu preči banditi i ubice od suseda Hrvata i Mađara; glasajte za kilave, korumpirane i retardirane ili proglasite patriotom i njegovog ubicu koji se verovatno godinama vežbao na sarajevskoj deci. Kada ispečeš zanat na tako sićušnoj meti, šta je pogoditi srce odraslog čoveka sa stotinak metara?
Njegovo već raskomadano srce moralo je da podnese još nešto: ceremoniju koja ne ide uz njega, kao što ni smrt nekako ne ide uz njegov osmeh. Ali, ako je pop koji je govorio, postao makar donekle svestan suštinskih stvari potrebnih za sreću ovog naroda, u šta duboko sumnjam, onda je i to sve trebalo da bude baš tako.
Od mnogih pitanja koja sada iskrsavaju, ključno je možda baš ovo: da li će Zoran Đinđić biti jači od sopstvenog mita koji će Srbi o njemu stvoriti i da li, eventualno, taj mit neće postati nužno nekrofilski? Jer, nije on nikakav mučenik i žrtva kakvim bi ga Srbi najradije videli. On je spejs-šatl za Srbiju, koji možda ponekad eksplodira u svojoj ludoj hrabrosti i brzini, ali i dalje ostaje blistava i munjevita misao budućnosti.
Nenad Prokić
"Raskomadano srce", mart 2003.
http://www.pescanik.net/content/view/1030/135/
Mogu da zamislim naslov pjesme: Od bukvara do Vukovara !
U mom kraju, u Hercegovini, odavno su opjevani
Ratko Mladić i Radovan Karadžić. Epske pjesme o
njima pjevaju se uz gusle, a one kraće, "lirske", u
gangama. I kad bih znala te pjesme, ne bi ih
citirala, da ne bih dovela u nepriliku naše
administratore na NSPM. Možda bi se ljudima pjesme
dopale, a ne bi bilo preporučljivo da ih objave.
Pjesme su se "primile" i traju.
Ovo s "pjesmama" o Djindjiću je baš tužno. Ne mogu
da vjerujem da je autor doktor nauka. Tako obrazovan čovjek morao bi biti svjestan svog "pjesničkog" umijeća.
Jer dugačije se kraj Miloševičevog života pod dugogodišnjim režimom torture u tom antisrpskom kazamatu u Holandiji ne može nazvati. Zoran Đinđić pre svoje smrti makar nije bio izložen dugogodišnjem ponižavanju. Ako već obožavaoci Zorana Đinđića ne moraju da obuzdavaju svoja osjećanja, zašto bih ja bio primoran da to sa svojom opravdanom kritikom prema „liku i djelu" jednog krajnje spornog političara činim?
Đinđićev grob postao je mjesto hodočastva za njegove obožavaoce. A grob njegovog političkog oponenta Miloševića u Požarevcu, mjesto nekažnjenog skrnavljenja. I kao kruna Đinđićevog lika i djela, 9, juna 1999 godine apel Đinđića NATO-u u društvu sa Milom Đukanovićem, da nastavi sa bombardovanjem „njegove“ Srbije kao preduslova demokratizacije Srbije. Taj sramni čin nije nikakva tajna u Srbiji, sem za jednog „poeta kojeg Đinđićev sramotni poziv Natou ne smeta“.
Već dugo sam se pitao šta je to još potrebno da bi Srbija konačno zavolela Zorana Đinđića. Sada znam: bilo je potrebno, posle svega, da joj ponudi na dlanu i svoje raskomadano srce. "
Mislim da e bolje da donsu zakon o obaveznoj ljubavi prema tom pokojniku !!! A ko ga ne voli,? pa kazne -
em bi skupili para za crne budžete, a i svi bi volelei pokojnika !!!!!
A šta ako se pokaže da su Đinđića ubili oni kojima nije odgovarala njegova iznenadna predsmrtna politika prema Kosovu Neko je rekao napred ovo ne pišu ni osnovci.I u pravu .Jedna dama je napisala da se mnogo pesama i to sa većim narodnim umetničkim vrednostima peva o Mladiću i Karadžiću.I te će jedniom biti sakupljene, nadamo se bez ladića u Hagu ali još više ako dopadne tamnice.
Ako se, međutim, pokaže da su ga ubili ti na koje ja ciljam o Đinđiću će se tek pevati.Treba samo zaboraviti da je na vidovdan isporučio Miloševića.To neće biti lako ali je, u principu, moguće da jedan dobar gest pokrije onaj loš.Događa se, ali nikad sa ovakvom gomiom šražiranih epiteta ustremljen na ovaj narod iz njega samoga.
Međutim, posvećen Tadiću i napisan pre saznanja o ovom savremeniku kontra-Mike Antića.
Sva sreća te se (još) ne setiše da Đinđiću ili Tadiću pripišu sposobnost da kontrolišu kosmičke pojave, kao što je to nekada Mira Alečković pripisivala Josipu Brozu: "- A otkud sad još jače/ sunce sinu?/- To drug Tito gleda, dete,/u daljinu".
Sve što posle toga može da se kaže, samo pokazuje
jad i bedu drugosrbijanaca zakoprcanih u mrežu
ideoloških predrasuda prema svom Narodu,pristajanje
na neprijateljske laži i njihove " argumente ",i
sveopšti nedostatak bilo kakve konstruktivne ideje.
Zato meni ovo Prokićevo "Raskomadano srce", više
liči na ono licitarsko, koje uveseljava decu po
palanačkim panađurima.
Drugosrbijanska mraka, želi da nas ubedi da, posle
jedne diktature, nije nastupila ova njihova,druga,
još veća Diktatura, koja i zaslužuje veliko slovo.
Kad ovo doznam, pokusacu da napisem jednu epsku deseteracku pjesmu o (Dr) Djindjicu.
Inace sto se tice pesmica prvo sam pomislila da je u pitanju neka poetska "naiva",mada mi je bilo cudno da neko sa sela obozava Djindjica ,jer isti nije bio bas poznat kao zastupnik interesa radnika i seljaka.
Posle videh da je pesnik neki dr poljoprivredne struke, sa stilom djaka prvaka, tako da me ne bi cudilo da pesmice osvanu jednog dana i u bukvaru.
O ''pesniku'' isto tako,
A mi proste srbijanske golje
Znamo da u pesmu ne ulazi svako.
Stihove je ''pesnik''
S brda, s dola sklepo
I postao prvovesnik
Da živeti nije, a ni mreti - lepo.
"Uistinu, što slobodom zovete, najtvrđi je od svih lanaca, iako mu se beočuzi sijaju na suncu i zamagljuju vam oči...
...
Ako bi ste da silnika srušite sa prestola,prvo vidite da li je srušen njegov presto podignut u vama,
Jer, kako tiranin može vladati slobodnima i ponosnima, nego pomoću tiranstva u vlastitoj im slobodi, i pomoću srama u vlastitom im ponosu?
... I kada vaša slobda, kada gubi okove, postaje sama okov nekoj većoj slobodi..."
*
Prisetite se, svako će naći primer: Što je više neko bio zapaljen za Broza, to je sa većim fanatizmom prigrlio ili MIlošević ili kasnije Vuka, pa posle Đinđića ili Koštunicu, do Tadića danas.
A ko se nije "primao" na prvog, nije ni na ostale...
Ako se rekonstrukcija Narodne biblioteke završi za pola veka, ili barem par decenija pre Naronog muzeja, ili tu negde oko našeg ulaska u Jevropu, koga zanima, može pogledtai knjigu "Antologija udvoričke poezije".
Naravno, nije posvećena Nemanji ni kljzu Milošu recimo,nego genetskom čudu, beloj ljubičici.
Među autorima ima naravno, mnogo, mnogo zvučnijih i poznatijih pesnika nego što je ovaj genije.
I naravno, ima tu i velikh jevropejaca današnjih...
Kada se Nato-ovci već odlučili da bombarduju, bilo bi upola strašno da su uistinu sipali bombe samo po njenoj i njoj sličnih drugoj Srbiji, u kojoj se nalazio i jedan nemali broj potpisnika peticije Natou da Bombaroje onu "prvu" čestitu Srbiju.
Neki od njih ogrebavaju se danas visokim primanjima na visokim položajima. Birani takođe i od naivčina iz redova "prve" narodne Srbije, najvećih žrtava drugosrbijanskih potpisnika pomenute peticije - pod devizom, "što narodu gore, to će nama u drugoj Srbiji da bude bolje".
Već penzioner, a rođen 1954? Imao posao
u institutu za šećernu repu, mogao je bar još
desetak godina biti plodan nauci, a on izabrao
da stvara (čuj, stvara) poeziju o ZĐ?
E, jeste život nekom majka nekom maćeha.